Page 212 - POBEDONOSCI

архијерејског синода, којим се апелује на свеш-
тенике – страдалнике из Првог светског рата да
своје сећање запишу како би се „штампала једна
Споменица која би у потпуности очувала успомену
на све националне и црквене мученике”. „У том
циљу ја сам послао нешто мало материјала на
употребу, али то је недовољно, а све не би ни могло
стати у општу Споменицу. Зато сад износим у овој
књизи шири опис свега што сам лично преживео
као одјек ондашњега крика, нека чује ко треба да
чује, и нека зна ко треба да се поучи. Јер збиља, све
је онда било угрожено и срозано: и земља и имо-
вина и слобода и живот! Само наша част и нацио-
нални понос остали су на висини.” Тако је у овој
књизи сачувано од заборава пешачење проте Милу-
на и тројице његових колега свештеника, у зиму
1916, уочи нове године, у пратњи бугарског стра-
жара из Лесковца, преко Грделице, Џепа, Сурду-
лице, Ћурковице, крај Власинског језера, села Бо-
жице, Треклин, Земан у бугарске логоре: Хасково,
Горње Паничерово – где су били годину и по дана и
Ескиџумаја – „прво нас стрпаше у једну основну
школу, па после у једну стару џамију пуну сваког
ђубрета, да смо морали сами износити балегу и чи-
стити патос, а после у неку бившу ткачницу. Но,
сви услови за живот били су као и у Паничереву! На
Велики петак дадоше нам по парченце црвљивог
качкаваља, а на Васкрс чорбу од пасуља! ... Много
пута, тобож за неку „кривицу”, шибали су поједине
логораше дебелим прућем, по голој стражњици – до
липтања крви. Од силних болова јаук се чуо до не-
ба. А много пута су их убијали као зечеве пушком,
јер су тобож хтели да побегну! ... Храна као за
свиње: у казане од по сто литара ставе по два-три

211