Page 76 - TOPLE SUZE NA PUTU ZA JERUSALEM

Насред лађе, уместо куполе храма, разгранао
се стари тамариск. У његовој хладовини се
причешћујемо, а као нафору једемо ману, небески
хлеб. Уместо причасног, чита се дневник Косте
Војиновића.
На крају сна вода се полако повлачи и ми 2012.
године излазимо из лађе у Барбатовцу и љубимо
Свету земљу у порти, прво острвце у Топличком
мору. Потоп попушта.
–Ево Турака! – цикну једна мајка.
Одједном наступи цунами, а из Мртвог мора
изронише Измаилћани носећи у својим нару-
чијима прегршт сланих штапића с очима.
Бежим у лађу покушавајући да се спасем новог
потопа. Тешка врата бродске тврђаве за нама се
затварају. Спасени смо. Турци и вода надолазе. Неко
закуца на врата. Стражар отвори шпијунку и
закука:
– Остадоше нам деца!
Халакање непријатеља отргну три беспомоћна
дечака од улаза у лађу и баци их у морске дубине.
Гледам у децу која остају без ваздуха, даве се, али
им сузе не пресахњују док ниво Мртвог мора нагло
расте. Барка се заљуља и одлепи од земље. Будим се
вичући:
– То је сан, то је сан!
На путу из Мисирског ропства у Обећану земљу
синови Израиљеви једоше ману четрдесет година
(2. Мој. 16,35). Небески хлеб „купљаху свако
јутро, сваки колико му требаше за јело" (2. Мој.
16,21). Бедуини на Синајском полуострву, и данас,
скупљају као капљице своју ман-ес-сам, ману с
неба, у рано јутро, с грана тамариска. Капљице мане
наликују коријандеровим семенкама и имају ,,укус
медених колача" (2. Мој. 16,31).
Мана из мог сна је слана и топла.
Расаним се, прекрстим и читам 122. псалам.

78