Page 86 - Tople suze na putu za Jerusalim dopunjeo izdanje

нулом највећем сину наших народа и народно-
сти. По црвеном типику увече би Други дневник
ЈРТ-а приказао Љубљану, Загреб, Београд... како
стоје у обредној тишини и слушају јаук сирена.
Друже Тито, ми ти се кунемо/да са твога пута
не скренемо – била је песма коју су команданти ка-
сарна захтевали да се спонтано развије после вој-
ничке заклетве, наравно, уз обавезно Козарачко ко-
ло. Ближио се крај полувековног социјалистичког
хаџилука Југославије. Учили су нас у државним шко-
лама да живимо у прелазном периоду од социјали-
зма ка комунизму. Комунистичка Света Земља, тако
ревносно проповедана по свим школама, била је уто-
пија. Наша транзиција од свакодневног ка обећа-
ном животу умрла је на пола пута.
У крагујевачким Погледима, априла месеца, иза-
шао је позив да 4. маја у 15 сати и 5 минута проте-
стујемо пред Савезном скупштином. Мало пре зака-
заног времена стигнем у Пионирски парк и ту за-
текнем Љубичића, школског друга из богословије,
и његовог оца. Народ поче да пристиже. Људи носе
виолине, бубњеве, шалове за фудбалске утакмице,
шајкаче, кокарде... Прешли смо Булевар револуције
и стали испред парламента. Били смо тачни као
сирене које су зајецале. Капе су полетеле у вис, ка
небу. На земљи, пред скупштином огласиле су се
виолине, бубњеви, звиждуци и слили се у једноли-
чни ритам скандирања: „Црвена бандо.” Био сам
на многим протестима пре и после тога, али овакву
провалу народног негодовања у време када Југо-
славија, имала је двадесет два милиона станов-
ника, тужно стоји и слуша звук погребних си-
рена, нисам доживео. Био је то крај нашег педесе-
тогодишњег и почетак десетогодишњег хаџилука, ко-
ји ће романтичари назвати шетњом.
Кад је утихнуо звук сирена, охрабрени народ је
од скупштине кренуо у центар града.

35