Page 40 - Iz istorije Crkve svetog Arhangela u Velikom Šiljegovcu

1846. година, број 310. Народно предање је увек
инспиративно за истраживање и критичко
усвајање. Аналитички приступ заслужује предање
о бирању локације за обнову Храма 1844. године,
које је забележио у Летопису Цркве светог
Архангела Гаврила свештеник Ђорђе Вучковић,
парох великошиљеговачки: ''У гробљу шиље-
говачком постојала је капела посвећена Светом
Архангелу Гаврилу. Приликом доношења одлуке о
подизању нове, веће цркве, решено је да се иста
зида на чистини ван гробља, а не на темељима
старе окружене гробовима. Поготову што су
гробови били свуда унаоколо капеле без неког
плана, тако да је приступ капели био скоро
затворен'', (Летопис Цркве светог Архангела
Гаврила у Великом Шиљеговцу, 1. мај 1962. године,
стр. 5-6).
После освећења Храма црквени живот у
Великом Шиљеговцу пулсира богослужбеним
ритмом, који предводе свештеници Василије
Стојковић, Милоје Јовановић и Симеон Теодо-
ровић. Трећи свештеник Храма светог Архангела,
бивши тешички учитељ, Симеон Теодоровић убрзо
ће, 29. октобра 1847. године, затражити од митро-
полита Петра премештај на крушевачку парохију:
''Ја сам по налогу вашег високопреосвештенства у
Бугар Мораву на опредјељену ми Парохију од 150
домова отишао, где и сада обитавам, но будући да
сам од исте Парохије врло скоро хасне немам,
друго пак што и моја стара мајка а и остала
фамилија моја, који су скоро и век њиов у вароши
провели, пак из Крушевца преселити се не могу, а
да би ји преместио – немам у Бугар Мораву нигде
обиталишче гди би фамилију сместити могао, које

42