Page 110 - Zaboravljeni Prota

силазимо са позорнице свога живота. Једним де-
лом свога бића ‒ телом ‒ остајемо на земљи, а
другим делом ‒ духом ‒ идемо даље. Куда? У
васиону ка извору душе, јер дружба душе са ње-
ним извором ‒ то је савршени живот, то је нај-
већа срећа, то је блаженство. Јер „боља је ми-
лост Божја него живот”. Човек и овде на земљи
ужива у свему што је лепо, па ма на које се чуло
његово односило; а уживање у лепоти божан-
ства ‒ то је савршени живот. Јер „величанство је
Његово велико: обукао се у неисказану лепоту,
оденуо се светлошћу као хаљином, простро небо
као кожу, покреће облаке на идење и ходи на
крилима ветрова”.
Не губећи из вида тај крајњи циљ наш, добро
је осврнути се у прошлост и бар нешто од онога
што се преживело отргнути од заборава. Јер из
сећања на дане древне, из оживљавања успоме-
на добрих и лоших, извире поука. Успомене су
као искре огња и као варнице пламена. Где има
тих варница ту је и огањ и топлота и живот. За
разлику од материјалних варница успомене су
духовне варнице било радосне или жалосне.
Отргнути их од заборава значи васкрсавати ду-
ховни живот и продужити своју егзистенцију.
Продужити је у духовну светлост и топлоту. Јер
огањ физички гаси се, а огањ духовни не гаси се.
И на томе ја радим. То је циљ ове књижице. Кад
моја деца и унуци и праунуци и даље потомство
и сви даљи сродници и пријатељи ово прочитају,
видеће и знаће да сам некад живео и радио и не-
што добро постигао.

110