Page 141 - Zaboravljeni Prota

вљамо слободу да мисле и верују како хоће, бу-
дући се спасење никоме силом наметнути не
може.
До сад смо се били малко удаљили од теме у
цељи, да боље објаснимо потребу душевнога ле-
чења; а сад почињемо да се приближавамо глав-
ној ствари у овом чланку. У свету је све одно-
сно. Свет је огромно велики, па ипак мали; један
је човек ништак према другоме; једна је држава
по себи велика, но ништавна је према другој;
друга је ништавна према трећој, а све су оне ни-
штавне према целој земљи; но и цела је земља
само један трун у васиони! У свету су много-
бројни предмети, па опет је у њима оскудица;
све је у свету разнолико и друкчије, па ипак је
слично и готово истоветно… Неко је богат, а не-
ко сиромах; неко добар, неко зао; неко леп, неко
ружан; неко здрав, неко болестан; неко вредан, а
неко лењштина; неко срећан, а неко несрећан.
Некога сматрају за срећна и богата и ласкају му,
а он сам вели да је несрећан, и у највећем
изобиљу сам себи прекраћује живот! Напротив,
некога сви презиру и сматрају за нешто што се
једва разликује од обичне животиње, док он сам
сматра се за срећна и спокојно живи у својој ко-
лебици ‒ можда само о качамаку! Но и најбо-
гатији човек једнога места према некоме бога-
ташу другога места може изгледати сиромах; и
обратно, пуки сиромах једнога места, кад се
мрдне куд даље од куће у свет, па види како се
понеко мучи, он се тргне од роптања, којим је
можда вређао Бога, умири се, и радосно уз-
викне: Хвала Богу, међер ја живим! Како се овај
свет мучи, ми још не знамо шта је мука, итд.

141