Page 139 - Zaboravljeni Prota

Нема ваљда више човека на свету, па ма он и
најпростији био, који није уверен, да у себи, у
своме бићу има двоје различно: тело и душу.
Уверење о томе двојству човековом, о двојакој ‒
телесној и душевној ‒ природи његовој утвр-
дило се одавно код свију људи, који су год ма и
најмање могли мислити, и који су кад год у веку
својим рођеним очима посматрали смрт (умир-
ање) човека, растанак духа с телом, и поредили
са собом живима упокојенога брата и ближњега
свога, човека, који је мало пре тога дисао, гле-
дао, слушао, осећао, кретао се, говорио и радио
‒ који је био жив! Да, тако се уверење утврдило
и остаје стално за навек… Има истина једна
сорта „научених” људи, који уверавају свет да
човек нема душе, него да је оно што ми (попови)
зовемо душом „производ сложног рада свију де-
лова ‒ органа ‒ у телу човечијем”! То су тзв. ре-
алисти (стварњаци) или научни материјалисти.
Али ми држимо, да би такво учење њихово пре
могло доћи у механику него у биологију. По на-
шем уверењу они у првом реду варају сами себе
(тј. ако тако уче са убеђењем, искрено) па онда и
друге, којима се (свакако не надлежно) за учи-
теље намећу; и ми сумњамо, да би ма ко од њих
сам за себе са убеђењем рекао: „Ја немам ду-
ше”,… „доиста ја сам без душе!” Та ‒ да не го-
воримо о животињама ‒ и један сахат, и воде-

139