Page 19 - Zaboravljeni Prota

услови за живот били су као и у Паничереву! На
Велики петак дадоше нам по парченце црвљивог
качкаваља, а на Васкрс чорбу од пасуља! ...
Много пута, тобож за неку „кривицу”, шибали
су поједине логораше дебелим прућем, по голој
стражњици – до липтања крви. Од силних бо-
лова јаук се чуо до неба. А много пута су их
убијали као зечеве пушком, јер су тобож хтели
да побегну! ... Храна као за свиње: у казане од
по сто литара ставе по два-три килограма па-
суља који плива у води горе-доле и ту се став-
љају разне траве: купус, пепељуга, штир, патли-
џан, трули краставци, тикве итд. Права свињска
мећа! ... Било је протојереја ставрофора и игу-
мана који су морали копати рупе за нужнике и
чистити их! ... И у свој тој страхоти ради ду-
шевне хране сетимо се по који пут песника који
каже: „Хај, што Србин јоште живи крај свих
зала ⁄ песма га је одржала њојзи хвала!”, па
чешће отпевамо: „Завичају, мили крају ⁄ у ком
сам се родио ⁄ душе моје мили рају ⁄ ко те не би
љубио?”, затим: „Ој, Србијо мила мати ⁄ увек ћу
те тако звати”, итд.”
Послератну Србију прота Милун је овако
описао: „Рат је донео мешавину људи са свих
страна земаљске кугле, а та мешавина изменила
је њихов менталитет. Свет се острвио од силне
крви, од тешких рана и разних мука, па је и
чедност и морал уопште јако опао. Тај морални
пад најбоље се огледа у саможивости, у пореме-
ћају јавне безбедности, у хајдучији, која је зем-
љу преплавила и у вези с тим, у огромном броју
скупо плаћене жандармерије. Дотле се дошло,
да држава чини писмени апел на цркву, да све-

19