Page 64 - Zaboravljeni Prota

селу. Било је то време које је један од сарадника
Хришћанског весника описао као: „доба једне
страшне успаваности, учмалости и запуштено-
сти, која беше овладала у животу цркве, све-
штенства и народа у свим покрајинама српским;
доба саможивости и јагме за земаљском срећом
‒ те догме материјалистичке науке”. (Бранко
Цисарж, Један век периодичне штампе Српске
православне цркве, Београд, 1986, стр.61) О том
времену ђакон Милун Стојадиновић пише: „На-
ши млађи људи кад на запад оду ради науке и
вештина, они за пет и више година свога обра-
зовања тамо, скоро никад и не иду у цркву, нити
слушају предавања и по неког богослова, а ваљ-
да никад и не мисле о Богу и о небу. Допунив-
ши своје образовање у Европи наши млађи љу-
ди по повратку у отаџбину заузимају места нас-
тавничка, лекарска и уопште места првака и во-
ђа нашега друштва, и они сад уче друге науци и
вештинама, али скоро свагда без вере, или као
равнодушни према вери а често и презирући
науку Светога писма!” (Хришћански весник, IX,
свеска 9, Београд, септембар 1887, стр. 680).
Зато је млади ђакон цркве Лазарице објавио у
Хришћанском веснику (VIII, свеска 9, Београд,
септембар 1886. године, стр. 695-700) рад Ду-
шевно лекарство, написан на Свете Враче го-
дине 1886. у Крушевцу. Он овде пише против
„тзв. реалиста или научних материјалиста... А
по њиховом учењу, човек је само једна машина,
или, човек је као и остала животиња, и више ни-
шта!... Отуда је код њих једностран и изопачен
поглед на живот човечији уопште и на улоге
људи овде на земљи. Та се идеја веома упорно

64