Page 67 - Zaboravljeni Prota

‒ Сломи се једно крило моје! И нема више
лабудова полета. Паде венац радости и утехе
моје! И најлепши цвет на њему увену! Утрну
звезда моја. Изгуби се златна јабука. Камен дра-
ги паде у море!... О, како је вечност близу до са-
дашњости, само их тренутак издисаја раздваја!
Даље је море од обале своје, него вечност од са-
дашњости. Заиста све је на овом свету прах, пе-
пео и сенка. А, гле, ми то не увиђамо или то до-
цкан чинимо!

+ + +

Протиница Даринка и прота Милун веровали
су да сви знају шта пише у епитафу са Шекс-
пирове надгробне плоче: „Пријатељу добри, за
љубав Исуса не копај по праху што је ограђен
овде. Ко овај камен поштеди, благословен нек је
од мене, а проклет да је онај који ми кости по-
крене.” Прота Милун је једном записао: „Ми
смо рођени у времену и живимо и умиремо у
времену. И то је време по дужини трајања ниш-
тавно. А простор који својим телом заузимамо
било за живота било после смрти и сахране, није
ни као зрно песка, ни као једна ситна тачка у ва-
сиони. И ко успе да ту тачку обележи и да може
рећи: ово је моја тачка, овде је моје тело, ово је
моје место на земљи, тај је много учинио за
своју личност, за своје биће. Отуда потичу гро-
бља и споменици, да би се обележила тачка где
је наше тело.” (Споменица са стазе живота,
књига друга, стр. 12)

67