Page 14 - Zemlja s nadimkom

чкој овде сам озидао планску кућу, какву видех у
једном месташцу крај Дрездена. Велико двориште
уредих по узору на једно које видех, више се не
сећам у ком немачком граду. Било је то време кад
сам ја побијао кочиће у Лучанима за војну фаб-
рику, како би у њу сместили постројења што их до-
бисмо као ратну одштету од Немаца. Сећам се, си-
ну сам из Немачке тад дотерао бицикл. Било је то
онда код деце у граду више него чудо. „Дај један
круг, дај један круг”, сећам се, моле деца мог Вла-
димира док трче за њим и бициклом. Само сам јед-
ном био љут на сина. Видео сам га кад је застао,
сишао са бицикла, и хитро га усправио на задњи
точак, а онда понудио деци предњи точак, који се
још окретао: „Ко ће први”? Дечаци су се отимали,
ко ће први завртети подигнути точак. Био је то је-
дан круг, њима тако недостижан. Владимир, име
сам му дао по Лењину, је чврсто држао гувернар у
рукама и исмевао оне који немају то што он само
има у граду, после рата. После Лучана био сам
директор Јавних предузећа у граду. Имао сам во-
зача и службени ауто, који је користио и син кад се
заситио бицикла. Успео сам да трајем на положају.
Заобишле су ме све смене локалних функционера.
Скијао сам „велеслалом, без оборених капија”, како
су говорили моји радници уз јутарњу кафу, кад су
ме крстили Линде Минде. И на њих сам био једном
љут, кад су ми сина прозвали Шприцер. Није их
срамота. Водио сам их десет дана у Швајцарску и
тамо сам морао да црвеним због њих пред газдом
хотела у коме смо одсели. Убацивали су наше пе-
топарце уместо франака и испразнили хотелски
аутомат за цигарете. Видео сам какви су то људи,
сад, кад одох у пензију, нема их нигде. А знају да

15