Page 97 - Zemlja s nadimkom

КИЦОШ

Не волим свој надимак. Наследио сам га од
деде. Добро, ја на њега више и личим него на оца.
Имам исту нарав. Не знам да се наљутим. Весељак
сам. А и кицош јесам, признајем. Носим маркирану
гардеробу. Данас, бар, има модних кућа к’о никад.
У граду се зна ко је мој брица и време кад долазим
на фазонирање браде. По мојим ципелама и ручном
сату овде се мери шта је у моди. Пратим стране
модне часописе, годинама. Уочио сам давно да
мода има своје законе. Један од њих је обнављање
старих колекција. Имам нос за то. Могу да наслу-
тим који модни детаљ ће бити враћен на писту.
Зато га први и имам. И није то ствар никакве жеље
за престижом, већ ми тако прија да се обучем тог
тренутка. Има дана кад се спремим за излазак у
град, па останем тако обучен код куће. Све ми из-
гледа онда другачије. Уживам у томе. Највише ми
смета кад ови што ме зову по надимку, почну да ме
копирају. Добро, јасно је то мени. А и деда ми је
још причао о неком француском социологу, који је
тврдио да је човек биће имитације. Али то је јаче
од мене. Они који ми се смеју иза леђа кад нешто
зановим од гардеробе, после три месеца носе исту
крпицу. „Види, Кицоша”, оговарају ме „како се ше-
пури.” Зато сам скоро допунио оног дединог Фран-
цуза: човек је биће имитације и зависти. Вечерас
излазим у град. Стојим пред огледалом, задовољан
сам како изгледам, и размишљам. Не волим свој
надимак. Застарео је одавно. Архаичан је. Мом je

98