Беседа проте Драгића Илића (Стокхолм-11.02.21018.)

 На позив Aрхијерејског заменика за Скандинавију, протојереја-ставрофора Душана Раковића, с благословом надлежних Aрхијереја, прота Драгић Илић, члан редакције нашег часописа, разговaрao је са читаоцима о својим књигама (штампао их је двадесет досад) у Цркви Светога Саве у Стокхолму (храм је освештан од стране Његове светости патријарха српског г. Иринеја 2010. године). Свету Литургију служио је у поменутом храму 11. фебруара 2018. године, на празник преноса моштију Светог Игњатија Богоносца. Том приликом, пред препуном црквом, изговорио је беседу коју овде у целини доносимо нашим читаоцима.

*** 

Драга браћо и сестре, 

Данас прослављамо Светог Игњатија Богоносца, који је, спровођен на страдање, рекао: „Пшеница сам Божија и мељем се зубима зверова, да се нађем чисти хлеб Христу”. Зато бих данашњу проповед посветио српском народу, који се идеално препознаје у поменутим стиховима. С друге стране, сетио бих се једнога од највећих антрополога западног света, Стенлија Кјуница, који је рекао: „Живи слојевито, а не у хаосу”. 

С разлогом размишљамо о свом народу, јер за годину дана ће бити осам стотина лета од самосталности Српске православне цркве, осам векова од аутокефалије. Наравно, разлог је и тај што се налазимо у Храму Светога Саве у граду Стокхолму. Од те 1219. године до данас расејани су храмови посвећени Светоме Сави широм планете. Најстарија српска црква подигнута на тлу Америке 1894. године посвећена је Светоме Сави. Ако идемо на југ, и у Јоханесбургу је парохија посвећена Светоме Сави. И тако, где год кренемо широм планете, Срби су подизали, подижу и подизаће цркве Светоме Сави. Величанствени Храм Светога Саве на Врачару сведочи, заправо, да ми јесмо били и остали народ Светога Саве. Зато је пре Другог светског рата у нашој богословској мисли рођено име за овај религиозни феномен, а то је светосавље. Данас установљавамо и појам светосавија или светославија, како бисмо „дошли к себи”, (по оном јеванђелском примеру блуднога сина, који на крају „дође к себи”), и сетили се да ми нисмо народ никакве Југославије и других страдија, него да јесмо народ светосавије и светославије. 

А сада, да се замислимо над поменутим речима Стенлија Кјуница: „Живи слојевито, а не у хаосу”. Читајући мало о вашем граду, видео сам да је то заправо град подигнут на мноштву острва. Око 30.000 хиљада их има. Читав архипелаг. Заправо, то је град који символише живот српскога народа, који је расејан по читавој планети и чини један архипелаг. С друге стране, и сваки човек је разбијен на своја острвца и чини један архипелаг: свесног, подсвесно, несвесног у себи. И небо над нама и тло под нама, јесу слојевити. Зато човек има једно велико искушење: да живи у хаосу - уместо да тако створен, слојевит, прославља Творца и са радошћу живи у овоме свету. Једино место које је нама оставио Свети Сава, које нам апсолутно гарантује да нећемо живети у хаосу јесте, заправо, Црква Господња. Јер, сви ви живите по својим острвцима, у својим домовима, расејани по овом архипелагу, радите за „хлеб наш насушни”, али постоји место где сте сви обједињени, а то јесте Света чаша, Канон евхаристије. Зато је велика част да су ваши свештеници успели да вас пронађу по вашим острвцима, вашим становима, кућама широм овога архипелага, да вас обиђу, да са вама разговарају и да заједнички подигнете овај свети Храм. Дакле, ваш заједнички именитељ у том архипелагу, или вода живота која запљускује сва та острвца, јесте вода жива из овога светога Храма, Црква Господња. Зато чувајте своју веру и своје светос(л)авије на вашем архипелагу и не заборавите да смо ми народ Светога Саве, а читаве следеће године то ћемо показати и свету. 

„Пшеница сам Божија и мељем се зубима зверова, да се нађем чисти хлеб Христу”, пева данашњи Слављеник. А изабрани антрополог вели: „Живи слојевито, а не у хаосу”, што је Свети Сава добро знао пре осам векова, јер он је, управо, тако живео. До своје шеснаесте године живео је на двору као обласни господар и могао је, по срењовековном праву и феудалном поретку, да остане такав до краја живота, али је он желео више и отишао је на други, виши слој, спрат живота, отишао је у Свету Гору. Тамо је остао сличан број година, па је пожелео нешто више. Вратио се у отаџбину и основао самосталну цркву, да би, опет, приближно толико година, шеснаест, био први архиепископ српски. И шта је онда учинио? Уступио је своје место млађем архиепископу и отишао на последњи ниво свога житија, отпутовао је у Јерусалим, у Манастир Светог Саве Освећеног, у Свету Земљу. Тиме нам је оставио аманет да живимо слојевито, иако живимо разасути широм планете, по нашим острвцима, и да се увек сећамо да смо ми, заправо, деца Светога Саве. Дај Боже да нам данашња Света Литургија, свештеномученик Игњатије Богоносац и сви наши дивни светитељи које прослављамо увек буду у помоћи како бисмо се опомињали да смо били и да ћемо тек бити народ Светога Саве.