Page 142 - JESENJE KLUPKO

допре до ума, па се слије у срце. Топлина духа не
напушта ме до сванућа. Тада имам утисак да се сва
моја острва сећања, мистично, попут језера, сливају
кроз канале испражњених чула у један Архипелаг
мога бића. Фрагменти памћења пулсирају ужур-
бано на једној филмској траци. Не знам колико
трају моја сновиђења помешана са јавом. Архијереј
који је давно настанио моје снове, а кога не
познајем, тада ми се чини ближим од свих станов-
ника Архипелага. Сузе ми квасе лице кад год пог-
ледам у њега. Мириси, какви не станују на земљи,
разастру се, тада, по келији.
– Живот је благословени Архипелаг сећања–
помислим, прекрстим се, па заспим.

144