Page 39 - JESENJE KLUPKO

Мери. Њени су се одселили из нашег заједничког
малог дворишта у други крај града. Два пута сам
био код њих у гостима, али ми њихове повести о
Чешкој нису више биле романтичне као некада.
Рекли су ми да Мери ретко долази. Њен муж је
постао директор банке, имају сина и кћерку. Он, код
куће, са Мери прича само о послу, много се
променио.
Железничка станица се проширила, а наше
двориште сузило. Куће су се погрбиле, а жице за
веш растегле, тако да су житељи нашег дворишта
ходали погнутих глава између ниских жица, често
не гледајући једни у друге. После очеве смрти, само
се једна бака из комшилука интересовала, није
знала језик, али сам разумео њено питање, зашто
живим сам и што се не женим. Саучествовала је у
мојој самоћи, јер је знала шта то значи, била је
уседелица. Кревет моје мајке и ујака спојио сам са
очевим и тако начинио један у коме сам спавао.
Острво Ајона, из мог сна, настанили су , уз мајку,
отац и ујак.
– Чекајте, чекајте – узвикивао бих им, у сну,
будећи се мокар.
Све је било другачије у мом животу. Мој
духовник, отац Фирмилијан, после годину дана
службе као митрополит скопски, умро је 1903.
године. У последњем писму писао ми јe о Језеру
сећања. Петелијске орфичке таблице пронађене у
прастаром гробном месту имају натпис: ''Дајте ми
брзо хладне воде, која извире из Језера сећања''.
Поверио ми се да све чешће плови својим Језером
сећања. Ова пловидба га је подсетила да је почео да
стари, јер млади људи, писао је, свој поглед упиру
у будућност, а стари више гледају за собом.
Саветовао ми је да се замонашим. Ангелски чин,

41