Page 223 - KUCANJE

− Хвала ти што ме тешиш, али ја осећам да
ћу убрзо умрети, па те молим да чујеш како то
мислим да умрем као српски војник.
− Хајде, реци ми.
− Када умрем, да ми се на главу стави наша
војничка шајкача.
− Добро, ја ћу набавити српску војничку
шајкачу, али не да у њој умреш, већ да је носиш
када оздравиш.
Мали Миливоје се захвали и рече:
− Ја нисам завршио све. Знаш, господине,
када овде неко умре, онда му болничари узму
све ствари, па те молим да пазиш да и моју шај-
качу не узме когод. Ја бих желео да будем сахра-
њен као српски војник у шајкачи.
− Зашто то желиш?
− Е, мој господине, ти знаш да ће Бог једног
дана погледати у мој гроб, па када ме види
оваквог малог, он неће оставити а да не казни
наше непријатеље, који су ме одвојили од моје
мајке.
Наступи мала пауза...
Миливоје прибра последњу снагу и заврши:
− Ја умирем... с вером у Бога... да ће Он каз-
нити... ове наше непријатеље...
Мали Миливоје издахну и заврши свој жи-
вот.”

Свештеник Љубодраг Јовановић изгубио је
1917. године супругу Славку, из познате куће
Минића из Александровца, и кћерку Борку. Пре-
минуле су у Великом Шиљеговцу од пегавца. У
знак жалости и молитве за своје миле покој-
нице, он је 14. јула 1920. године Цркви Светог

221