Page 222 - KUCANJE

− Господине свештениче, један мали боле-
сник, у бараци број пет, жели да вас види.
− У ком је одељењу? − упитах га.
− У соби број два.
Туга ми стеже грло. Недостајало ми је ваз-
духа. Пред петом бараком сам застао да спре-
чим сузе које су ми почеле влажити очи. Уђох у
„собу смрти” − како су болесници називали собу
број два ове бараке. Дочекаше ме четири тешка
болесника.
− Ко ме тражи, драги моји? − упитах борећи се
да не заплачем!
− Ја, господине − једва чујно одговори Мили-
воје.
Приђох и помиловах му главу. На кревету,
изнад његовог узглавља, спазих мастилом на
хартији развученим рукописом исписана три
слова, као авет, t.b.c. Температура 39.9
− Шта желиш Миливоје?
− Хоћу нешто да ти наручим, јер осећам да ћу
најдаље за један сат умрети! − одговори ми он.
− Миливоје, да ли знаш колико ме оневесе-
љаваш када говориш о смрти? Зар смеш мис-
лити на смрт, када знаш да имаш да порастеш и
да мучитеље твоје казниш?
− О, господине, када не бих знао да те моја
туга не боли, ја те не бих ни звао. Али, молим
те, саслушај ме, јер ми се ближи крај живота.
− Па, реци ми шта хоћеш?
− Ја желим да умрем као српски војник.
− Видиш да сам у праву када ти кажем да
нећеш умрети, већ да ћеш оздравити, порасти и
у борби умрети као војник.

220