Page 19 - KUCANJE

који подиже Милош Обилић на Облој чуки, у
свом завичају.
– Живот се час протне и прође – говорила је
жена капетану Веси – батали се власти и народа
више, господару. По’итај својој кући, деца расту
без оца – сети се Драгиња бабиних благих речи
и старачког гласа којим јој је пред спавање при-
поведала о пролазности, покојном деда-Веси и
себи.
У аренги Арханђелске повеље из 1347/48. го-
дине, Душан, „цар и самодржавни, свих срп-
ских и поморских, и грчких земаља”, остави свој
траг о таштини свега: „И на ум ми долази стра-
шни час смртни, јер сви пророци, и апостоли, и
мученици, и светитељи, и цареви смрћу скон-
чаше, ниједан од њих не остаде, сви се у гроб
уселише.” У „благообразном и свечасном злато-
печатном хрисовуљу” арханђелима цар приложи
мноштво својих села и заселака, винограда, ка-
туна и међа, на пролазни дар ради Непролазног.
„И с милошћу и пристанком Царства ми при-
ложи и родитељ Царства ми деспот Иваниш се-
ло у Топлици више Рудара, Тудорче.”
Доктор Владимир Р. Петковић родитеља Ду-
шановог види у његовом очуху, деспоту Ива-
нишу, који подиже манастир Дренчу у Жупи.
Деспот Иваниш држао је своје властелинство са
обе стране Страцимира (у Топлици и Загрлатој),
Расини и Жупи и половином XIV века био је
највиђенији житељ крушевачког краја. Теодора,
мајка цара Душана, имала је из свог првог брака
са краљем Стефаном Дечанским још једног
сина, који се звао Душман. Он је, као дете, умро
у цариградском прогонству од свога деде краља

17