Page 242 - KUCANJE

У крагујевачким Погледима, априла месеца,
изашао је позив да 4. маја у 15 сати и 5 минута
протестујемо пред Савезном скупштином. Мало
пре заказаног времена стигнем у Пионирски
парк и ту затекнем Љубичића, школског друга
из богословије, и његовог оца. Народ поче да
пристиже. Људи носе виолине, бубњеве, шалове
за фудбалске утакмице, шајкаче, кокарде... Пре-
шли смо Булевар револуције и стали испред
Парламента. Били смо тачни као сирене које су
зајецале. Капе су полетеле у вис, ка небу. На
земљи, пред Скупштином огласиле су се вио-
лине, бубњеви, звиждуци и слили се у једно-
лични ритам скандирања: „Црвена бандо”. Био
сам на многим протестима пре и после тога, али
овакву провалу народног негодовања у време
када Југославија, имала је двадесет два милиона
становника, тужно стоји и слуша звук погребних
сирена, нисам доживео. Био је то крај нашег пе-
десетогодишњег и почетак десетогодишњег ха-
џилука, који ће романтичари назвати шетњом.
Кад је утихнуо звук сирена, охрабрени народ
је од Скупштине кренуо у центар града.
Крај Трга Маркса и Енгелса заустављен је
саобраћај, а две бабе седе на задњем седишту
двадесетшестице. Младић руком снажно удари у
врата и обрати им се:
– Умро Тито. Устајте!
Оне гледају:
– Зар опет?
Код Споменика кнез Михаилу пале се новча-
нице с Брозовим ликом. Поход се наставља ка
згради Политике.

240