Page 35 - KUCANJE

због турског насиља из села Сугубине у Старој
Србији и настанио се у Дучаловићима. Умор и
јесења киша, која их је непрестано пратила од
последњег падалишта, савладаше их на овом
месту.
– Нисмо фукара, браћо, не плачимо – успра-
вио се тад Миливоје Јовановић пред својом че-
љади.
– Овде остајемо, нећемо више бежати – по-
држао га је неко од браће и запевао тропар кр-
сној слави, Светом архиђакону Стефану.
Песму су, ту јесењу кишну ноћ, бришући су-
зе, прихватили сви Јовановићи и остали у Ду-
чаловићима. У спомен на тај догађај овде сле-
дећег пролећа подигоше своје винограде.
Од Миливоја насташе Миливојевићи.
Пре него што се врати у манастир Сретење,
отац Јустин застаде на једном од сеоских гро-
баља, крај засеочког пута Овчар Бања – Дљин –
Лучани, у поткриљу Врлаје, које овде старином
зову Пауновића гробље и прочита запис на
споменику Јелке, супруге Милана Јовановића:
„Поживи 60 Г: А умрла 14 јула 1824. Г.” Пре-
крсти се, па начини десетак корака кроз дивљу
траву са задигнутом мантијом, између гробова и
застаде пред повећим надгробним спомеником
са епитафом: „У овом гробу почива тело Мили-
воја Ш. Јовановића родом из Старе Србије село
Сугубине. И пребего је од турског насиља са 9
синова, три ћерке и 9 брата. Са Мирком и Мило-
ваном чим је Карађорђе подиго устанак он је се
придружијо с њим до Милоша и ратовање про-
дужијо са Милошем. За војничке врлине одли-
кован је Таковским крстом под владом Књаза

33