Page 38 - KUCANJE

понео затворенику док је изашао на Црни врх.
Оца није препознао.
– Да не беше твога родитеља нико од нас не
би преживео – рекоше му заробљеници – он нас
научи да се на минус двадесет и пет по лицу
намажемо ималином.
– Не плачи – наредио му је отац кад су се
загрлили – Миливојевићи не плачу.
Мирис црног ималина са расплакалих образа
и нека језа прострујала је чулима четрнаесто-
годишњака.
– Сине, знаш како сам те износио на терасу
наше куће кад најјаче грми, да чујеш удар звука
налик рици топова са Солунског фронта.
Божидар Миливојевић био је носилац Оби-
лићеве медаље за храброст и Албанске споме-
нице. Из Дучаловића је отишао у војску пред
балканске ратове. Са малим прекидом пред Пр-
ви светски рат, војничку униформу је носио ос-
ам година. Добровољно се јавио да из своје Прве
чете Првог батаљона Десетог пешадијског пука
пређе у Дванаести пешадијски пук народне
војске „Цар Лазар”, кад је овај пробијао Со-
лунски фронт. После пробоја фронта и рања-
вања на Кајмакчалану, из љубави према палим
ратним друговима Дванаестог пука који својим
животима платише улазницу у отаџбину, заве-
товао се да ће после рата живети у њиховом
граду – Крушевцу.
‒ Дете, купи их слободно, благо нани, млади
су и лепи – прозбори старица, па поглади два
пилета крај њених ногу, а онда се усправи и
устаљеним покретом дрхтавих руку затегну
црну мараму на својој глави.

36