Page 37 - KUCANJE

+ + +

У Ћићевцу је био пијачни дан. Рат је за-
вршен, а као да није. Види се то и по скромној
варошкој пијаци. Они који имају шта да изнесу
на тезгу не смеју, плаше се нових власти. Чекају.
Више се не зна где ће се санкилотски талас
зауставити. Ако су већ поубијали краљеве вој-
нике по оближњим шумама и позатварали град-
ске трговце и умућније сељаке одузевши им
имовину, ко би га знао да и ово мало пилића, па-
суља, лука, кромпира..., што га сиротиња из
Ћићевца и околине донесе да прода и распро-
стре крај друма за Крушевац, неће бити једног
дана поотимано. Добросав Миливојевић је ју-
трос стигао из Крушевца да купи нешто од хра-
не, јер је овде све јефтиније.
Имао је десет година кад је почео рат. Једа-
наест кад му умре мајка Милица, из чувене
алексиначке куће Димитријевића која је изнед-
рила првог декана Богословског факултета Срп-
ске православне цркве у Београду, проту Стеву
Димитријевића. По завршетку рата Зоне, како су
сви Добросава звали, и његова браћа, остају две
године и без оца. Комунисти су Божидару Ми-
ливојевићу, првом увознику форда у овом делу
света, једном од најпознатијих крушевачких
трговаца, власнику више локала у центру града
све одузели од имовине, а њега затворили у За-
белу. У већи део његове куће уселили су непоз-
нате људе да ту живе. Добросав је прошлог Бо-
жића први пут посетио оца. Није га нашао у
пожаревачком затвору, већ на Кучајским плани-
нама. Смрзао се и он и оно мало хране што је

35