Page 417 - KUCANJE

ландар и оданде преко Солуна враћали се у свој
завичај. Као успомену са собом су доносили
иконе, крстиће, бројанице и друге предмете, које
су обично поклањали пријатељима и познани-
цима. Око њих се обично скупљало стотине слу-
шалаца, и они су причали шта су видели и шта
су доживели. Та побожна предавања су се не
само слушана него гутана, и сваки млађи по-
мишљао је у себи да и он оде до Јерусалима. Ха-
џије су се обично враћали духовно препорођени.
Они су се старали да имају у себи нечег вишег
него обични људи, нечег светитељског. Обично
су носили тада браду и дуге хаљине, и чинили
добра дела: делили сиротињи, давали прилоге
црквама и манастирима; једном речи они су се
старали да буду надљуди. И махом уживали су
поштовање своје околине. Било је случајева да,
кад се неки људи заваде, место да иду на суд,
они иду хаџији, обично кажу, да је он Божји чо-
век, како он каже онако нека буде. Из породице
Хаџи Стаменковића – брат Светозара и Стојади-
на, а стриц Алексе Хаџи Стаменковића – До-
ротеј (Драгутин) под утицајем прича са хаџи-
лука, око 1879. године отишао је у Свету Гору и
тамо се покалуђерио. Сада је архимандрит. Тако
је и монах Никодим (Никола) син Младена, а
брат Јевте Младеновића бившег ћурчије, од
1883. године у скиту Свете Богородице (Успен-
ско – Богородични славјански скит). Његови
сестрићи Х. Владислав и К. Николић били су
такође на хаџилуку 1931. године. Из Крушевца
је на хаџилуку 1931. године био и Хаџи Алекса
Стаменковић, трговац.”

415