Page 416 - KUCANJE

сада били су слободни. Могли су служити
службу и по дану, те је сав народ редовно у
цркву одлазио и у глас црквене песме певао.
Деца су у школи од својих учитеља учила одго-
варање на литургији, као и да читају апостол, а
учитељи су редовно певали за певницом, па су
деде и унуци сваке недеље и празника журили у
цркву, деде да слушају певање својих унука, а
унуци да их деде хвале. Па не само то, Срби су у
слободи смели носити литије (литије или крс-
тоноше су забранили комунисти, у књизи Из
историје Цркве свете Петке у Мајдеву, штам-
пана 2010. године, објавио сам, стр. 117, зат-
ворски досије свештеника Живојина Марко-
вића, који је робијао у Забели две године због
ношења литија са верницима упркос забрани, п.
п.), по вароши и у пољу, због тога кад се носила
литија то је била свечаност над свечаностима.
Сваки еснаф имао је свој барјак (хоругве), ве-
лики еснафи имали су велике барјаке које су но-
сили по 6-8 и 10 људи. За ношење барјака оти-
мали су се први људи, устабаше еснафа у томе
су предњачили.
Религиозни живот био је тако силан да сваки
имућнији човек који је имао вишка у иметку
своме помишљао је на то, да оде до Јерусалима,
до Гроба Господњег, да му се поклони, да види
та света места, да просвети ум свој, да облаго-
роди срце своје, те да се духовно препороди. То
су хаџије. Хаџије су обично одлазиле на месец,
два, пре Ускрса, преко Ниша и Солуна сувим, па
онда лађом до Јафе; а од Јафе камилама преко
горе Ливана у Јерусалим. Враћајући се из Јеру-
салима ударили би на Свету Гору, походили Хи-

414