Page 74 - MILISAV IZ JOŠJE

Е ондак смо правили испраћај у војску. Ис-
пратница била грђа него свадба. Шатор у ав-
лије био дупло већи, а народа дошло ки на ва-
шар. Кокчинари, тако ми зовемо незвани гости
што се наду да оглођу и они неку коску, стигли
и од преко Мораву. Још им’у име и дувераши.
Они ти стоје, изван шатор, на једну ногу а сас
другу се услоне на дувар од кућу. Куј и’ шта
изнесе испод шатор од јело и пило, њима све
паше. Увек им’у они и јатаке своје. Од наших
ашчија наш’о и’ се баш Богомир. Ми то несмо
ни знали, о чем се ради. Тако се то крило. Све
ни било јасно, ал’ касно. Мој ти таст, попио не-
ку и укрстио с очи, наручио од музику да му
певу: Друже Тиtо ми tи се кунемо∕Да са tвоgа
pуtа не скренемо. Певаљка узела добар бак-
шиш па стала да вречи, кад ете их кокчинари,
певу у глас: Ој војвоdо Синђелићу... Нико не
сме да им изиђе из шатор и песму заустави! Ти-
одор, једини што би као домаћин то мог’о,
залепио се за клупу, сам седи. Њему мило, ви-
дим ја то одма’, сам што не запева и он. Шта
ћу, куд ћу, ја ти молим чича Богомира да он из-
легне пред њи. Он ме не види ки малу љуту:
Коју песму да укочим, синовац? Јел’ ову под
шатор, не чујем те добро шта велиш?
Видим ја да се прави глув.
Кад ете ти га мој таст − потег’о, испод шатор
са почаснег стола, те изађе пред њија сви.
− Стој са песму! ’Ћу зовем милицију, да вас
све по’апси!

73