Page 76 - MILISAV IZ JOŠJE

њем правимо испратницу, там’ дол’ код ови на-
ши, на гробље!

На железничке станице у Ђунис били сви из
куће да мен’ испрате. Пљушти киша, отворило
се небо, а воз ти касни ки увек. Мен’ нешто до-
шло сам’ да стигне, па да се лепо укачим, ове
моји овако тугаљиви, по овај потоп, не могу да
гледам више.
− Унуче! – ете ти га Тиодор, одвојио ме у
страну да не чује ники − там’ дол’ у касарне ти
се само држи Бране, тај те неће изда!
− Којег сад Бране?
− Бранислава из Јаковљевића!
− ’Де ти је то?
− У Брњак!
− Који сад Брњак, који бакрачи?!
− То ти је у Стари Колашин. Добио сам пи-
смо да ће и он с тебе да буде у касарне. Његов
ми је деда, Филип, био ратни друг и спасио ми
живот.
− Нем’ ти појма ја о тем!
− Јес’ је, у Албаније, кад смо други пут иш-
ли пешке по зиму преко оније планина, у Вели-
ки рат. Носио ме на крке-ђаке, био сам се у
снег смрз’о (’тели ме оставе), до првога логора
са ватру. Тужна је то прича...
− А што тужна кад си жив?
− Он ти је остао там’. Убили га Арнаути из
заседе сутрадан. А тужна највише што он заме-
нио старијега брата на мобилизације. Овај му
рек’о (а био ти је он порезник код Турака па

75