Page 77 - MILISAV IZ JOŠJE

намазан ки они), има се на прозивци пред-
ставиш ки ја, па кад чујеш моје име Иван да ви-
чу, а ти вичи ја! Ја сам о’де најстарији, има ме
слушаш, морам чувам кућу, а ти ајд’ лепо у
рат! Тако и било! А кад смо стали да оступамо,
Филип ти свратио да види кућу, там’ гор’ у
Драгаљице (близу манастира Црне Реке) и ћер-
кицу од три године (Белка су је звали). Био сам
с њега и ја. Брат му излег’о на авлију, па ни не
да ни да гвирнемо у кућу. Беж’те одавде, дезер-
тери, нећу да ми због вас о’де спале све − тако
ни рек’о! И он ти је остао жив, па служи и ову
влас’, дан данас, ки порезник!
Ете ти га воз.
− Ја ти немог’ дођем на заклетву!
− А што деда? − мен’ било жао.
− Да не паднем јопет у кревет!
Изљуби се редом са сви.
Има се зове Филип! – грлим се с Радојку, та-
ко ми нешто дошло да ју кажем које име детету
желим.

У касарне ме дочек’о безбедњак на разговор.
− Надамо се да са тобом нећемо имати про-
блема! – тако ми рек’о.
− Каки проблеми, каки бакрачи?
− Не прави се луд! Ми о’де знамо све! То
што си учио код Тиодора и Павла, да ниси зу-
цн’о!
Куд ћу, шта ћу, ја се сети деде, па тражи
Брану. Исти дан сам га наш’о у касарне и ни-
смо се растали до краја војног рока.

76