Page 92 - POBEDONOSCI

посред ових обитељи, имају многе молчалнице по
великом Јефрему, и говоре са шумом лишћа и птица
и водом. Међу њима има много монаха, који непре-
стано делом опевају и славе Бога који је у Тројици,
као што га славе анђели непрестаним појањем ...
Ови породише и велике Симеона и Саву”, а њих
двојица „множину деце своје Богу приведоше”.
Зато, како вели свети ава Јустин: „Христољубиви
Стефан жељаше да стално буде у друштву са мона-
сима, било да му они долазе на двор и разговарају с
њим о душевном спасењу и животу по Богу, било да
он одлази к њима у усамљена места и подвиза-
валишта њихова да се наслађује њиховим гледањем
и слушањем”.
5. Школа. Прота др Радослав Грујић у свом ра-
ду Средњовековно српско парохијско свештен-
ство, у „Црква и живот” (поучни религиозно-попу-
ларни часопис, бр. 7-8, Скопље, 1922. године), пише
о развијеном школском систему код Срба, јер су не
само манастири већ и парохијски центри служили
за школовање деце. Зато не чуди да су се: „У деспо-
тову земљу стекли најписменији људи, монаси и
мирјани, из грчких, бугарских и српских крајева
који су били освојени од Турака, и то не само због
слободе у деспотовој земљи, него и због високе об-
разованости и духовне просвећености самога де-
спота. У Београду, Манастиру Манасији у Ресави и
другим местима створене су под деспотовим над-
зором најбоље школе словенског и српског језика и
писмености, а уз то и школе преводилаца и препи-
сивача црквених, богословских, историјских и фи-
лософских дела.”

91