Page 95 - POBEDONOSCI

Ако пажљиво прочитамо овај средњовековни
номоканонски акт видећемо да у његовој аренги
монах Доротеј вели како са својим сином Данилом
„Цркв сзидасмо в месте рекомем Дренча”, а на кра-
ју „Сија вса приложисмо, славнаго Введенија Пречи-
стије Богоматере в месте рекомем Дренча”.
Дакле, место се зове Дренча у коме је подигнута
светиња, али не назива се тако и манастир. Међутим,
ово не смета истраживачима (М. Валтровићу, 1874;
Милану Ђ. Милићевићу, 1876; Ф. Каницу и Д. Милутиновићу,
1882) да манастир назову Дренча, узгред спомињући:
„У народу се још прича да се Дренча звала и Ду-
шманица” (Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Бео-
град, 1876, страна 719). Каснији истраживачи преузи-
мају назив Дренча ( др Владимир Р. Петковић, др Ра-
дослав М. Грујић, Милош Благојевић, Бранислав
Вуловић и други) и он ће остати примаран у литера-
тури.
Дренчани свој манастир зову вековима искљу-
чиво Душманица. Тако чувају успомену на ктитора
ставропигије Ваведења Пресвете Богородице и ње-
ног првог игумана кир Данила, који се пре мона-
шења, највероватније, звао Душман. Владимир Р.
Петковић у научној расправи „Ко је био оснивач
Манастира Дренча?” (Старинар, књига друга, Београд,
1951, страна 57-58) изнео је мишљење да ктитора, мо-
наха Доротеја, треба тражити у личности средњо-
вековног деспота Иваниша, који је био ожењен
Теодором – мајком цара Душана, те га стога цар Ду-
шан у аренги Арханђелске повеље из 1347-8. године
назива: „Родитељ царства ми деспот Иваниш”, при-
знајући га за свог очуха. Теодора је имала из првог
брака са краљем Стефаном Дечанским, поред цара
Душана, још једног сина, који је преминуо док је

94