Page 26 - У ШИМШИРУ КРАЈ ГРОБОВА

Оца су одвели на спрат, у приземљу је била
смештена сеоска пошта која тог дана није
радила.
Знао сам сваки кутак ове зграде. У великој
напуштеној спортској сали, са разбијеним
прозорима, играли смо фудбал и кошарку не
марећи за облак прашине који се по нама ди-
зао из прастарог патоса. Код Жоље, поштара,
улазио сам на радно место не чекајући у реду
и подвлачио се испод дрвене преграде, која је
била линија раздвајања с натписом „Не запо-
сленима улаз забрањен!”
− О, Гићо! – Жоља је прекидао посао –
стиг’о си! Ево, ово носи оцу, а ово Доси и Ке-
ви – окренуо би се у столици и давао ми при-
спелу пошту, коју сам пред школу почео да
разносим по комшилуку. Плаћали су ме моји
сељаци: осмехом, слатком и водом, бомбо-
нама...

Сада сам чекао на степеништу најважнију
пошту у животу − вест о оцу!

На седници Црквеног одбора, отац је тих
дана изнео предлог да се обнови споменик
свештенику Илији Симићу. Један одборник,
коме је после син био свештеник и архи-
јерејски намесник, одмах је све дојавио где
треба.

Данас је, из Архива ОЗНЕ, доступан ин-
вентарски број 1273, са штамбиљом Државна
тајна (писан латиницом, наравно):

24