Page 30 - У ШИМШИРУ КРАЈ ГРОБОВА

− Сачекајте! – заврши са прозивком ра-
дник Службе, која је у то доба била страх и
трепет у комунистичкој Србији.
Начекао сам се следећих сат времена, као
никада у животу. Седео сам сам у ходнику.
Нико од професора или васпитача београдске
Богословије Светога Саве није био ту. Моји
родитељи су живели у Барбатовцу. Сетио сам
се покојног деде Владимира, рођеног брата
мог деде по оцу Драгића по коме сам добио
име, како ме је испратио у Богословију. По-
звао ме је код себе у кућу, дао ми новчаницу
са ликом Николе Тесле и заповедио:
– Немој да нас обрукаш!
Како је деда Драгић већ био покојни, његов
брат је, користећи множину, говорио и у ње-
гово име.

+ + +

Све је почело два дана раније. Школски
друг ме је позвао да идемо на промоцију књи-
ге Динка Давидова Огрешења. Васпитач је
дозволио да одемо на ово књижевно вече, које
је организовано у Патријаршијској сали.
Данас, када отворим ову књигу из 1986. го-
дине, која пре фронтисписа има графику Ми-
ће Поповића Огрешења (два прозора, по вер-
тикали оивичена античким капителима, захва-
ћена пламеном), имам утисак да је она и спо-
меник мог малолетства. Књига је изашла у из-
дању шабачког Гласа цркве (рецензенти Ма-
тија Бећковић, Атанасије Јевтић и Василије

28