Page 39 - У ШИМШИРУ КРАЈ ГРОБОВА

– Мора лично да прими и да се потпише! –
био је категоричан сувоњави човек онижег ра-
ста, са повећом кожном ташном о рамену.
Пред вечеру, позивар је дошао поново. Био
је послован. Емпатија се од њега није ни
могла очекивати, иако је ушао у зграду Бого-
словије да уручи позив дечаку, будућем све-
штенику Српске православне цркве. „Посао је
посао”, „од тога човек живи”, „мора да чува
радно место”, рекли би сељаци из Барбатовца
тих година, понизни према залудним посло-
вима комунистичке полиције.
Примио сам позив. Мени је било наређено
да се сутра у осам сати ујутру јавим у станицу
милиције у Улици Мајке Јевросиме, а мом
другу у два по подне у СУП код Ауто-
команде. Те ноћи смо се договорили да, чим
завршим са својим саслушањем, пожурим у
школу и пренесем утиске како сам прошао, да
би Младен могао са тим сазнањима да оде на
своје ислеђивање. Наравно, од наших деча-
чких планова није било ништа, јер сам се са
паузом за ручак и читањем и потписивањем
изјаве у СУП-у, задржао до три сата после
подне.

+ + +

После саслушања, млађи иследник ме је
позвао на ручак, док се не откуца моја изјава.
Нисам желео да ручам, иако сам баш био гла-
дан. Изашли смо из станице милиције и кре-
нули у шетњу. Питао ме је где желим да попи-

37