Page 36 - У ШИМШИРУ КРАЈ ГРОБОВА

Имао је херцеговачку народну ношњу на
себи, исту ону у којој су дошли наши преци из
Поповог поља кад су у доба Херцеговачког
устанка, бежећи од огња и мача, прешли у
слободну Србију и настанили се у Јаловику,
код Шапца. Тргао сам се из сна и још дуго
имао утисак да је он сада, невидљив, седео
крај мене. Лакнуло ми је.
Сетио сам се дедине фотографије из ратних
дана са натписом Успомена из четништва:
двадесеторица добровољаца из Поцерине са
шајкачама и кокардама на глави. Њихов бар-
јактар раширио је, у десном углу заједничке
фотографије, заставу (бела лобања и под њом
укрштене кости, све на на црној подлози уз
натпис Слобода или смрт). Сви су обријани,
што је мени, као ученику основне школе, био
први доказ да историја коју учимо о четни-
цима као брадоњама није истинита. Деда Дра-
гић је тада имао тридесет и три године. Лежао
је налакћен на десну руку, која је прихватила
кундак пушке са подужом цеви − услоњене на
благо подигнутом левом колену. Имао је
опанке, чакшире, тежињаву кошуљу и гуњ. У
Објави (издатој у Коцељеви 15. децембра
1942. године) којом се, након расформирања
Каменичког четничког одреда, Драгић Илић
отпушта кући, командант одреда, коњички
потпоручник Анђелко Думовић вели: „Име-
новани је учествовао у свим борбама против
народног непријатеља – комуниста, у борби
против истих истакао се као храбар и пожрт-
вован борац”.

34