Page 40 - У ШИМШИРУ КРАЈ ГРОБОВА

јемо пиће. Тако смо сели „Код коња”, како се
тада популарно звала посластичарница на Тр-
гу републике, крај споменика кнезу Михајлу.
Иследник се распричао о својим ноћним изла-
сцима у град. Хвалио се како познаје много
лепих девојака. Нудио ми је да некада иза-
ђемо заједно.
– Ако те неко случајно дира у граду, само
се мени јави! – завршио је са својим пону-
дама.
– Да ли сте ожењени? – изненадио сам га
питањем.
– Јесам – признао је.
Било је то довољно да му кажем све што
сам знао из Хришћанске етике о прељуби као
смртном греху. Он се правдао да то што изла-
зи са другим женама није ништа спорно, иако
је ожењен. Био сам упоран и нисам попуштао.
Давао сам му савете да се окане неверства
свог брачног друга. Није издржао, устао је од
стола да плати рачун.
– Можемо да кренемо! – заповедио је.
Пред Домом омладине, на његово питање
која ми је омиљена књига, рекао сам:
– Нож Вука Драшковића!
– Зашто баш та? – упитао је с презиром.
– Зато што говори о страдању Срба које се
пола века прећуткује! – одбрусио сам.
Ћутке смо наставили пут до станице мили-
ције.

Роман Нож био је у то доба најоспорава-
нија књига од стране комунистичког режима.

38