Page 34 - Tople suze na putu za Jerusalim dopunjeo izdanje

Лука је имао петнаест година у јесен 1944. го-
дине кад у Гргуре „пристижу партизани и успо-
стављају своју власт. На силу мобилисани младићи
им чине главнину војске, а главешине се возе џипо-
вима добијеним од Енглеза, који се муком проби-
јају кроз сеоско блато. Добро се сећам како је изг-
ледало кад су војници дошли да нам узму последње
свињче које смо имали у амбару. Ђула се држи по-
даље, а на челу војничке десетине један омршави
младић са бубуљичавим лицем и кожним качкетом.
Мајка се испречила пред војнике, не да свињче! Ка-
же им како има деветоро деце и не може да дозво-
ли да она помру од глади. Моли, запомаже, одупи-
ре се. За то време, узнемирена свиња скичи у обо-
ру, као да предосећа блиску смрт. Онда је вођа те
пљачкашке банде ударио мајку кундаком у груди,
тако да је одлетела уназад два-три метра и пала на
ђубре. Партизани хватају свињче, везују га коно-
пцем и одводе га из наше авлије. А за то време њи-
хов вођа, који је готово усмртио мајку, издаје нам
потврду о реквизицији (са којом смо могли да се
сликамо, јер никад није постала наплатива)! Ста-
вио на колено комесарску кожну торбу, извадио из
ње нотес и мастиљавом оловком, коју је предхо-
дно лизнуо, пише. Док сам гледао ту сцену био сам
избезумљен. Стискао сам песнице до бола, гризао
усне до крварења, грозничаво размишљао шта да
радим. У подруму сам имао један скраћени бугар-
ски карабин и без сумње бих га употребио, али ни-
сам имао муницију за њега. Војник исписује пот-
врду о реквизицији свиње, даје ми, док моја мајка
лежи у ђубрету и куне га да чује цело село. И данас
чувам ту потврду, на њој потпис: Батрић Јовановић
(тај човек је доскора био народни посланик репуб-
личке скупштине, у међувремену променио је веру,
XXXIII