Page 29 - Tople suze na putu za Jerusalim dopunjeo izdanje

Пешачење је завршено у Сремској Митровици,
где су своје путовање наставили возом, преко Бео-
града, до Дољевца.
У родном крају прва их је препознала Марица,
сестра Бранка Станковића. Она је копала кукуруз у
њиви крај пута, па кад их је издалека угледала, за-
трчала се к’ њима:
– А, где је мој Бранко? – изустила је преморена
од трчања, док је погледом још међу њима тра-
жила свога брата.
Тако су Предраг и Ненад почели да одговарају
на многа питања која су им тих дана постављана у
завичају. Првог дана по повратку кући, у њихово
двориште стигла су тројица партизана и двојица
комунистичких активиста да их воде у ОЗНУ Жи-
тни Поток. Ненад се таман био окупао, па је на гла-
ву ставио шубару остраганку и не слутећи колико
му је то лош потез. Три дана су браћа Ристићи са
још дванаесторицом земљака – повратника из не-
мачког заробљеништва провели у Житном Потоку,
да би свој страдалнички пут, у правцу Свете земље,
наставили у прокупачкој и куршумлијској ОЗНИ,
по петнаест дана. Из града који је у старо доба био
седиште светосавске белоцркванске епископије у
пратњи партизана наоружаног машингевером во-
зом су спроведени у Лесковац. Лесковачки затвор
био је препун. Браћа Ристић затворена су у зграду
Социјалног осигурања. Ненад је саслушаван сваког
дана јер су га комунисти запазили по шубари, која
им је била асоцијација на четништво. Било је то
време када су социјалисти под оружијем носили на
главама титовке. Стоички је поднео своје страдање,
спреман на најгоре: „Убијен у покушају бекства”,
или нешто слично. Предраг Дража није издржао.
Разболео се психички. Ненада, убрзо, премештају у
XXVIII