Page 65 - Tople suze na putu za Jerusalim dopunjeo izdanje

3

Био сам тако мали да се сећам само својих суза,
мајчиног загрљаја и делића страшног сна који ме је
пробудио. Чуо се, најпре, јак пуцањ. Пренуо сам се из
сна и видео, на смрт рањеног свештеника како пада
на мене. Улазна врата била су отворена и јак
мраз из дворишта продирао је у кућу. Убице ни-
сам успео да видим, али сам знао да су ту, око
нас, иза куће – свуда. Био сам тако уплашен да
нисам могао ни заплакати. Сузе, којих се добро
сећам, лиле су низ моје хладне образе. Биле су топле.
У њих је, последњи пут, погледао рањени све-
штеник, а онда је испустио душу. Мајка ме је узела
у наручје и заљуљала. Преживео сам морску бо-
лест имајући представу о родној кући као о броду с
мртвацем. Упитао сам:
– Куда плови овај брод?
Непознати глас ми одговори:
– У Свету Земљу.
Тада сам се расанио.

Свештеник Илија Симић убијен је 10. јануара
1943. године у парохијском дому барбатовачке Цр-
кве Светих цара Констатина и царице Јелене. Мој
отац, свештеник Војислав Илић, дошао је 1968.
године у ово село и настанио се у кући у којој је
убијен отац Илија. Ту смо рођени сестра, брат и ја.
У то време, црквењак при овом храму био је
деда Момчило из Спанца. Он је причао, седећи у
нашој кући:

14