Page 16 - Zemlja s nadimkom

БУЛКА

Але, волим народ. Навикла сам с људима. То-
лике године. Не могу само да седим у новој кући.
Уосталом, она стара била је лепша. Ту су рођена
моја деца. Успомене су велике остале у њој. А и
шта јој је фалило? Але, била је једна од лепших
кућа у нашој Циган-малој. И то разумем, сад је мог
сина срамота да му мајка проси. И да има стару
кућу. Сад, кад се обогатио. Почео је са продајом
капа и шалова на фудбалским утакмицама. Али се
није дао. Радио је паметно и сад има малу конфек-
цију. Он све шије, и капе и шалове и дресове и
заставе, а други купују од њега и продају по стади-
онима Југославије, али и иностранства кад наши
играју тамо. Прво ме је звао да идем код њега у
Београд, да презимим. „Имам, мајка, парно греја-
ње”, молио ме је да оставим кућу у којој сам га
родила. Кад је видео да ја одавде не идем ни мртва,
променио је план. Тог дана била је богомоља. Била
сам у селу. Он је знао за то, јер сам га као дете во-
дила у прошњу на тај дан. Док је био мали, отимао
се да иде са мном и да носи крошњу. Народ га је
заволео, и давао и леба и с леба. Он је лепо певао.
Домаћин куће га попне на столиче, а он пева: „Је-
сен се заљубила у село, а моја драга у мене”. Кад се
замомчио, стаде да избегава народ. Видим ја,
срамота га да проси. Бринула сам, од чега мисли он
да живи. Стари су нам оставили име, сви нас знају
у околним селима. Навилки су се на нас. Кад им не

17