Page 18 - Zemlja s nadimkom

СТРИЦ

Нисам могао да ћутим. А свега сам се и
нагледао. Нас гимназијалце, после рата, послаше на
радну акцију. Увече, кад се изморимо од рада, а
радило се онда тврдо, бригадири нам причају о
Совјетији. „У Русији овце нису као ове наше.
Њихове овце имају специјалне репове, који расту
брзо. У репном делу свака овца носи меса и вуне
колко је тешка, и више. И чим им нарасту репови
управник колхоза нареди њихову сечу. Тако сваки
месец Руси добијају овчетину и вуну, у изобиљу. А
парадајз тек што имају. Он ти расте као наш
багрем.” Нисам издржао, питао сам, то вече,
колико Совјетски Савез има република? Бригадир
је ћутао. Окренуо сам се ка акцијашима и рекао им
одговор, уз коментар: „И то ће им доћи главе”.
Одмах су почели да ме кажњавају. После неколико
година пуче ми филм, реших да идем из Југо-
славије. Више пута сам покушавао да илегално иза-
ђем из земље. Нисам успео. Граничари су ме хва-
тали, као дивљу звер, и слали у кавез. Био сам по
многим затворима. Сад ме сеоска деца кад год за-
дремам буде истим питањем: „Стриц, колико има
сати”? Знају да сам губећи време по затворима, а
часовник нисам имао, инстиктивно научио да мер-
им време. Увек знам, без сата, тачно време. Тако и
данас мерим време, колико ми је још остало до
изласка из „проширеног затвора”, како сам одавно
почео да доживљавам Југославију. Кад је први

19