Page 20 - Zemlja s nadimkom

ПОТКИВАЧЕВИЋА СНАЈА

Није ми било лако. Удали су ме у добру кућу,
по њиховом мишљењу. Мајка се мало, додуше,
противила очевом избору, али баба и деда су је још
осудили због тога. „Знаш ли ти ко су Потки-
вачевићи?”, билу су изричити свекар и свекрва.
Тако сам оставила своје и дошла овде. Њега нисам
ни знала. Ја сам била дете, имала сам седамнаест, а
он, тек петнаест. Али тако је то онда било: млада
треба да је старија од младожење да може да ради
земљу и рађа. „Да трпи”, како би рекла моја мајка.
Поткивачевића је била пуна кућа, кад су ме удали.
Не могу да кажем, само су ме два пута тукли. Први
пут девер, трећи дан кад дођох код њих у задружну
кућу. Живела су тада ту три рођена брата са поро-
дицама, мој Живота је био најмлађи. Били су живи
и старци: свекар ми и свекрва, и баба Кица. „Ваља
се тако, снајче”, рече ми пошто ми одалами шамар.
„И мене су тако дочекали”, допуни га његова жена:
„Такав је ред”. Био је то најтежи ударац у мом
животу. А како и не би кад су они старином били
поткивачи и ковачи. Имали су ручерде гвожђе да
савију, коња да стегну и удаве. Отуда им и поро-
дични надимак. Други пут ме истукла свекрва кад
сам требала да се породим. И то се ваљало. „Ако
дете ово преживи, ваља га чувати и кад се роди,
биће радник и јунак”, завршила је свекрва свој
пос’о и отишла. Оставила ме је да се пресавијам од
болова. Они порођајни после су ми лако пали. То
што смо се тада порађале у штали и није било тако

21