Page 24 - Zemlja s nadimkom

КЕНТ

Нисам хтео да се вратим кући. Из заробље-
ништва не хтедох ићи у ново. Зато сам из немачког
логора одбио да идем у Титову Југославију. Онда је
најлакше било отићи у Америку и Аустралију, али
ја изабрах Енглеску, да сам ближе кући. Поред тога
у проспекту којим се бившим логорашима нудио
улазак у Британију обећан је и бесплатан курс
енглеског језика. Тек, кад ступих у ту земљу обја-
снише ми шта сам потписао. Ситним словима, на
мени тада недовољно познатом језику, писало је да
је похађање бесплатног курса језика обавезно уз
трогодишњи рад у неком од рудника. Теже ми је
пала ова слобода у руднику од логора. Ни данас ми
није јасно како сам све то издржао. После је, већ
све било лакше. И живот, и рад, и странствовање, и
бедовање у туђој земљи. Запослио сам се у фабри-
ци чоколаде, овде у Бирмигему. Газда ме заволео и
дао ми стипендију. Тако сам завршио све њихове
школе и стекао два доктората. Али никада нисам
хтео да оставим Кедбори, и оног ко ме је школовао.
У пензију сам отишао као трећи човек у компанији,
која се, у међувремену, расула свуда по свету, по-
стала мултинационална. И данас овде сви знају ко
је мистер Кент, како су ме прозвали јер сам много
пушио. У Југославију нисам ишао. Заклео сам се
док је Тито жив, нећу ићи. Нисам био ни на сахр-
анама кад ми помреше отац и мати. Данас, хвала
Богу, удајем кћерку. Касно смо је добили. Школо-
вала се дуго, зато је отегла са удајом. Сад кад је

25