Page 95 - Zemlja s nadimkom

ДОБРИ

Увек сам штедео. Сећам се, имао сам петнаест
година кад ме отац испраћао преко реке у надницу.
Храним дреш, тако да ми слама поједе тежињаве
панталоне, да бих зарадио. После жетве идем кући,
полуго. Пролазим кроз град и не свратим у посла-
стичарницу. Дођем кући и све паре дам оцу. Кад
сам почео да радим, докони сељаци седе у кафани
и кладе се. И ето ти их код мене. „Добри, ајд’ само
уђи у кафану, да поделимо паре”, увија се преда
мном човечуљак који је заложио своју плату кла-
дећи се да ће мене довести на једно пиће. Кад си су
сви у фирми почели да иду на море, знало се ко не
иде. Имали смо после тамо и своје одмаралиште,
али ја нисам улазио на списак за летовање. „Није то
домаћински!”, рек’о сам једном кад су ме питали
радници, што не идем с њима. После су они кре-
нули и на зимовања. Фирма је на планини закупила
одмаралиште за раднике. Није ме било ни на том
списку. Годишње одморе проводио сам у селу на
породичном имању. Ту сам трошио свој новац. Ку-
повао сам пољопривредну механизацију и унапре-
ђивао своје газдинство. Нисам се ни модирао. Ови
моји из фирме закупе аутобус, па правац у Трст по
гардеробу, али без мене. После су стигли модни
каталози. Сви купују шта им драго. Само упру
прстом у фотографију из каталога. Ја сам задржао
свој стил одевања, нисам га мењао. Највише сам
штедео на радном времену. Код мене није било

96