Page 91 - Zemlja s nadimkom

КАРАКОНЏУЛА

Тридесети спрат облакодера на Менхетну. Њу-
јорк светли, преда мном, у ноћи. Седим на мојој ве-
ликој тераси препуној цвећа и пушим. Заваљен сам
у удобну наслоњачу. Рука ми сама крену ка чаши с
вискијем на сточићу, крај саксије једног од мојих
бонсаи љубимаца. Разгледам светла великог града
на хоризонту. Због њих сам и добегао овде из
родног краја, помислих. То је довољно да се нађем
тамо, у мраку свог детињства. И ево те слике преда
мном: свитну и угасну. Пратим га у стопу. Поку-
шавам да одгонетнем његову путању лета. Опет је
свитнуо, ту пред мојим носом. „Овај је, баш, вешт”,
кажем својој млађој сестри која ми помаже у лову
на свице. А он је опет свитнуо, између нас двоје.
Заслепљени смо његовим свиткањем. Сад кад уга-
сну, пред нама, у мраку нашег сеоског дворишта не
види се ни прст пред носом. Чекамо да свитне. Очи
нам се привикавају на мрак. Назирем контуре ста-
бала старих јабука над нама. Сестрин страх који и
ја носим, свитну у мени. Она није смела да изађе из
куће у мрак, ја сам је убедио. „Плашим се”, рекла је
дрхтавим гласом пре него што се свитац појавио.
Ухватио сам је за руку и повео у лов. Зато и имам
проблем. Не могу с једном руком да му прекинем
лет! Сестра ме све више стеже за руку и прати моја
скакутања за свиткањима. Свитну и угасну сестрин
страх у мени. Уплаших се поново. Довољан је био
један поглед горе кроз крошњу старе будимке у
небо. Месечина откри јабукове гране. Преплет сен-

92