Page 93 - Zemlja s nadimkom

ГОЛУБИЋ

Суво је корито у нашем потоку. Лета су прето-
пла. Врућина лако измузе воду из њега. Испарила
је притока наше реке, крај које седим. Ту, на сад,
пресахлом ушћу, крај потока, кућу је подигао мој
покојни деда. Било је жарко топло лето, пре пет
година, кад је и он испарио одавде. Измузао га је
рад. Имао је близу осамдесет година, а још је радио
имовину. Увече би, кад дође из њиве, од умора ву-
као своје опанке, број четрдесет осам, кроз кухи-
њу. Сео би за сто да вечера, али тако да му лактови
снажно ослоњени о сто буду сталак за некада сна-
жно тело. Тако би прикупио снагу да се као стари
вук одвуче до штале, на нови посао, и намири сто-
ку, помузе краве. Сушила се вода у њему. Неста-
јала је снага. Ништа није боље изгледала ни његова
притока. Баба је била две године старија од њега.
„Голубићу, крила је године кад се удавала”, рекао
је једном деда кад је причао о себи и својој женид-
би са седамнаест година. Наравно, смејао се од
срца док је приповедао. Подразумева се да је тог
дана било црвено слово у календару, па се имало
времена за причу. И баба се свему смејала од срца.
После толико деценија и њене три лажне године су
испариле. Она је имала лице које се не среће. Није
имала бора и уобичајених знакова старости. Ни-
када нећу одгонетнути како је могла тако изгле-
дати жена која није ни чула за козметичара. Поток
није лети пресушивао, тих година, кад је она дошла

94