Page 11 - KUCANJE

ВРБНИЦА

– Живот је, у ствари, меандричан.
Овом реченицом завршио сам књигу Мој-
сињски меандри, у којој се једне бесане врб-
ничке ноћи – 22. новембра 1883. године, педесет
година по ослобођењу од Турака, у свеште-
ничкој кући Поповића која је давала свештенике
од Косовског боја до наших дана – плете сећање
на „трњански разговор младог учитеља Алексе и
средовечног проте Лазара и меандрира у сивим
пламсајима слабе светлости старог кандила”.
Главни јунак књиге – учитељ, а касније прота,
Алекса Поповић (1860-1921) – отац декана Бого-
словског факултета Српске православне цркве
проте др Радивоја Јосића (1889-1960) – при-
тиснут бригама не може да заспи.
– Нећу да бежим – проговори Лека.
Молитве пре спавања одавно је прочитао,
али сан му није долазио на очи. До њега се ску-
пила Драгиња и не дише. У колевци дете зап-
лака, па се умири.
По соби титрају пламичци светлости из ста-
рог сребрног кандила. С десне стране кандила,
на зиду, стоји икона Светог Николе, заштит-
ника путника, који својим благосиљањем кроти
узбуркано море по коме броди једна лађа. С леве
стране треперавог жишка светлости, што плови
по кандиловом уљу ношен својим сплавом, од-

9