Page 14 - KUCANJE

жећи у Приморје од исте казне. Он је Алекси
саветовао да бежи док се и ово зло не истутњи.
– Немој чекати, Леко, милост од оних који не
знају шта је то. Ето, јуче убише попа Милоја Пе-
тровића и зета му, попа Маринка Ивковића,
бившег народног посланика из Бољевца. Убиће
сваког ко им се замерио од раније. Сад им је
прилика.
Драгињи из главе не излази лик њеног по-
којног деде.
– Прек је био, власт је држао. Да се он не ог-
реши?
А њен деда, Веселин Ћирковић, чувени кру-
шевачки капетан Веса, житељ пепељевачки, јави
се у вечност 14. фебруара 1849. године. Са-
храњен је крај свога брата, попа Георгија, иза
олтара Цркве Светог Николе у Врбници, коју
својим и народним трудом и озида. Кад му крв у
главу јурне, тај никог није слушао. Причало се
да је и архимандрита светороманског Саву знао
да у љутини не чује.
– Немој, Веселине, веселио се дабогда – пре-
клињао га је отац Сава да не сече муслиманску
сиротињу, кад су 1832. године ослобађали кру-
шевачки крај од Турака.
– Није хришћански, Србине.
Није вредело. Капетан Веса је са својим
момцима убио Ахмет-бега и све муслимане у
Пепељевцу а бегов конак сравнио са земљом.
– Мене су Турци звали Циган Веса. Шегу
терали. Нека их, нек виде сад црног Весу. Што
се сад не подсмевају? Густо, а оче Саво! – од-
говарао би Веселин.

12