Page 12 - KUCANJE

мара се стари епитрахиљ извезен злаћаним сви-
леним концем. Икону своје крсне славе, поро-
дични епитрахиљ и лепо сребрно кандило у
Врбницу су 1737. године донели са Косова По-
повићи, ношени таласом сеобе. Ту нађоше себи
тихо пристаниште и мир. Вредни, као што их је
Бог дао, закућише се, размножише и на темељу
старе богомоље крај реке Пепељуше подигоше
Цркву Светог Николе. Старији укућани прено-
сили су породично предање о свом далеком
претку, који се пред Косовску битку заветовао
Богу да ће своје синове давати у свештенике
Српској цркви. Прележао је заушке као момак
па није могао имати порода и због тога је десет
година туговао са својом женом и Господу се
молио да им подари дете. Једном, док је на њиви
пластио сено, наиђе туда путник намерник, на-
зове му Бога и затражи нешто за јело. Кад је
полазио, странац се представи као хаџија који се
из Јерусалима враћа преко Свете Горе својој
кући на Мојсињској планини. У знак захвал-
ности што се лепо освежио и ручао, ходочасник
остави шест зрна грозда од лозе Светог Симеона
из манастира Хиландара, која лечи бездетност
супружника. Приповедало се да је овај путник
заправо био анђео Господњи, а да су оних шест
пуцета грожђа знак да је њиховој породичној
лози Бог одредио да шест векова рађа цркви
свештенослужитеље. Наследно, са колена на ко-
лено, излазише из њиховог дома попови па их
народ прозва Поповићи.
– Да сам ти барем име извезла – јави се Дра-
гиња.

10