Page 13 - KUCANJE

Највећа реликвија у кући био је стари, добро
очувани епитрахиљ од свиле, коју су купили у
оно срећно време када су Дубровчани доносили
робу из целог света. Њега је украшавало педесет
имена извезених у боји злата. Изнад њих, ср-
буљском ћирилицом, рука вешта плетенију сло-
вес и изради иницијала, извезла је: „Помјани Го-
споди свјашченики своја во царстви Твојем!”
Био је то помјаник свих свештеника из куће По-
повића и свештенослужитељска лоза, која је ве-
ковима народ православни у молитвама поми-
њала. А веровало се да то и данас ради и да на
благослову њиховом и заступништву пред Твор-
цем кућа Поповића и даље почива. Сачуван је
обичај да овај епитрахиљ само нови презвитер
из породице на дан свог рукоположења носи.
После хиротоније, кад се из цркве врате кући,
млада попадија својим везом придода још једно
зрно на свештеничкој лози – име новог свеште-
нослужитеља. Тада најстарији протојереј узме
епитрахиљ и певајући тропар крсне славе врати
га крај иконе Светог Николе да чека ново руко-
полагање. Кад се кади славска икона, и он се
кади. Највећа заклетва код деце у кући је: „Тако
ми епитрахиља”. Кад неко од попова усни у Го-
споду, обуку га у свештеничке одежде, као што
типик налаже, са новим епитрахиљом – копи-
јом најстаријег.
– Ко ли се то од старих огреши те испаш-
тамо? – пребира по себи Драгиња.
Вест да су са Серафимом Неготинцем и њен
Александар и зет јој, Станоје Милосављевић,
осуђени на смрт донео је синоћ прота Лaзар Ми-
ленковић из Трњана, када је овуда прошао бе-

11