Page 15 - KUCANJE

Децу и жене није дирао. Није ни могао. А
својим момцима је бранио. Знао је да онај ко
крене на децу, сутра више није његов војник,
већ слуга крви. Такав је у стању и рођеног оца
заклати. „У њих немај вере”, причали су стари
хајдуци.
– Ко се не освети, тај се не посвети, тако је
писано, мој оче – говорио је Веса тих дана.
За душевност Савину знали су и Турци. И
што су више мрзели капетана Весу, више су
гајили поверење у архимандрита Саву. Зато, кад
22. новембра 1832. наоружан народ из Врбнице
дође пред Крушевац, у село Лазарицу, власт зат-
ражи Саву да каже вољу народа. Његов предлог
да се повуку из града ка Нишу, Турци одмах
одбише. Али, кад им он рече да ће на њих пус-
тити капетана Весу, јер га не може без њиховог
повлачења убедити да стане, они окренуше ћу-
рак. Пристадоше. Предадоше Крушевац Срби-
ма без борбе и повукоше се ка Нишу.
Два товара барута, које је архимандрит Сава
донео устаницима као помоћ, потроши капетан
Веса са својим момцима на шенлучење.
– Немој да си и данас циција, оче Саво! –
смејао му се Веса.
У Архиву Србије у Београду, у фонду Ми-
трополије београдске за годину 1856, под бројем
156, архимандрит светоромански Сава остави
записано: „Ниједног није заболела глава, ни-
једна пушка није пукла. Здраво и весело Турци
изиђоше без никаквог зла но сас добро. Десет
товара барута доне на мојeг рачуна. Два товара у
весеље потрошено не за зло.”

13