Page 206 - KUCANJE

јаднике што оставише кости своје кроз Алба-
нију, или у морским таласима, или оне мученике
што издахнуше на вешалима или на моравској
ћуприји, или стрељану браћу у чаиру, или,
најзад оне јаднике што скапаше по бугарским
лагерима...? Читуља је велика! Колико би нам
требало времена да о сваком проговоримо: чији
бол беше тежи и чија смрт беше страшнија? А
бол је велики и дубок! А смрт страшна! Кад нам
неко из куће умре, ми га жалимо много и много.
Кад прође четрдесет дана, нама мало лакне. Кад
прође година, још нам је лакше. А гле, шта је
ово сад? Прошло је пет-шест година од оних
страшних дана, а ми сад наричемо и наше су
очи, тек сада сузне, а срце рањено. И што време
више пролази, то је наш бол све већи и дубљи,
јер је неправедно дошао од људи, а не од Бога.
Неправда је толико велика да не можемо да се
освестимо још од њених удараца. Била је то
права хајка на Србију и на српски народ 1915.
године, да се није знало да ли је боље остати код
куће или бежати.
Споменик је освештан 21. јула 1922. Висок
је шест метара, са двоглавим орлом на врху. Ра-
дио га је Карло Ђертото у Београду. На њему је
урезано 200 имена. Прво је име проте Аврама.
Сретен Динић је написао књигу Погибија
проте Аврама О. Јовановића пароха великоши-
љеговачког и намесника среза ражањског, кога
су Бугари 28. фебруара 1917. године на зверски
начин убили и бацили у Мораву, и штампао је у
црквеној штампарији „Свети цар Константин” у
Нишу 1926. године. У њој је објавио свој говор
са освећења Споменика:

204